Boravak u sobi 324 u doba korone

Posle porodjaja

Kako sam se porodila u 17:55 znači do nekih 20h sam bila u boksu. A pošto je bila nedelja i k*rona bila sam sama. Malo mi je bilo dosadno, ali sam imala telefon kod sebe pa je 2 sata brzo prošlo. Sada samo čekam da saznam u kojoj ću sobi da budem.

 

A ima ih raznih. Od dvokrevetnih do osmokrevetnih.

Adrenalin je na najvećem mogućem nivou, uzbudjenje takodje, kao i rethodna 2 puta, smarala sam sve žive. Jer ja sam u tom momentu bila najvažnija osoba na svetu. Tako sam se osećala. Sva tri puta sam se tako osećala. Mnogo važnom i mnogo bitnom.

Mislim ja ne znam koja se žena posle porodjaja ne oseća tako. Blagosloveno.

Pošto sam razmenila broj sa Milicom (za one koji ne znaju, ona je bila sa mnom od prijema, do porodjajnog boksa, tako se namestilo, mislim da je onaj gore to namestio), ona mi javlja da je u sobi 324 i kad stignem na odeljenje da joj se javim pa da se vidimo kada to bude bilo moguce.

Dovoze me gore. Ja ne mogu da opišem kakav je osećaj dok su me prevozili iz porodjajne sale na odelenje.

Opisala bih to ovako…

Mir. Spokoj. Blaženstvo. Bogatstvo. Ljubav. Sreća. Ushićenje. Ponos. Sva najlepša osećanja koja postoje na ovom svetu sručila su se u mene, na mene, oko mene. Čini mi se da je bio totalni mrak da bih ja kao svitac svetlela od svih tih osećanja. Nekako baterije se napune na 101%. Adrenalin na najvišem mogućem nivou. Tako je bilo drugi i treći put, prvi put sam bila pogub na kub za sve, pa i za osećanja.

Soba 324

Nego, stižem ja, uvoze me u sobu kad tamo… Tamo Milicaaa, aloo breee jel se neko ovde sprda sa mnom, jel ovo skrivena kamera, šta je ovo?  Naravno ona je pre mene saznala da stižem upravo tu. U 324.

Soba u kojoj smo se smejale, plakale, sprdale. Pored Milie bila je još jedna tek rodjena mama po prvi put. Divno stvorenje. Jedna nova mama i jedan dečkonja. Tijana i Stefan.
324 je bila soba mrvičastih beba, od 2800gr-2950gr.

Luna je bila „najkrupnija“ čitavih 2950gr, a terminska beba. Ove dve su malo pre 37. Nedelje rodjenje.

Odmah pošto sam prešla u krevet, dolazi sestra da mi objasni šta ćemo i kako. Naravno da pijem vode i grickam plazmu pa za 2 h da ustajemo. Treći put je sestro draga u roku od 3 godine, tako da znam sve.

Lunu mi odmah donose na njuškanje i maženje. Koža na kožu, najlepši osećaj, nema lepšeg. Ona je tu sikila, a potom spavala. Ti prvi sati mame i bebe su najbitniji, beba oseća sigurnost i čuje mamino srce, najpoznatiji zvuk, a i zbog kolostruma razume se.


Maženje koža na kožu

Njen izraz lica govori sve. Koliko je bitan daj momenat koža na kožu. Ona je samo u pampersu stavljena meni u spavaćicu na grudi.

 

Sluša ono što je slušala prethodnih 9 meseci dok je bila ušuškana kod mene.

Ubrzo je i zadremala

 

U Luni sam videla Lava. Zapravo u prvi mah Laru, pa onda Lava.  A njih dvoje su mi neizmerno nedostajali. Lav nije bio svestan toliko mog otsustva, ali zato Lara.

Imali smo pokušaj jednog video poziva koji se završio u suzama sa obe strane. Jer na njeno: „Mama nedostaješ mi“, nisam mogla a da ne zaplačem, evo i sada plačem kada se setim toga. Ja nisam plakala ja sam jecala, a glava pulsirala. Ne bih to više da prolazim, hvala.

Plačem, a njih dve gledaju u mene i ne znaju šta će, mislim jedna me razume ostavila je dete kod kuće, drugoj ništa jasno nije, a ja se raspadam. Boli više i jače od svake kontrakcije čini mi se ( mada ih ja nisam osetila ovog puta).

To je jedina trauma koju vučem sa ovog poslednjeg porodjaja.

Gadan je osećaj kada se sreća i tuga nadigravaju. I ako je ona znala sa mama ide da rodi bebu, bila je srecna, bila je i okružena poznatim ljudima, ali vreme spavanja kada dodje treba mamu. Kao i svako dete.

A trebam i ja njih…

Kako su proticali dani?

Dani su proticali ovako…

Prvo jutro dodje gospoja iz matične službe da pokupi podatke ne bi li sve bilo odradjeno u porodilištu, i izvod i zdravstvena knjižica i roditeljski dodatak. Ovoga puta tata nije trebalo da odlazi jer k*rona je, pa je dovoljna njegova lk.

-doručak,
-vizita za mame,
-vizita za bebe,
-sestre za laktaciju,
-užina,
-ručak,
-užina,
-sestre za laktaciju,
-večera,
-vizita za mame.

I Miličino roštiljanje svako veče oko 8-9. Muž joj je svako veče donosio roštilj jer je njoj jelte rano bila večera u 5, što i jeste rano al’ ‘ajde.

Kada si tek porodjena i mastan papir bi pojela.  Čini se da ima mnogo obroka ali nije mnogo, nije verujte i da je duplo više bilo ja bih pojela.  Zato sam plazme pojela preko 10 kutija.

 

Što se vidi iz priloženog.

Uglavnom je spavala na meni i spokojne smo obe

Hrana

Hrana je bila dobra.

Ja jesam svaštojed i sve volim, tako da su meni obroci bili super. Sve sam mogla da pojedem.

 

Samo se mora imati u vidu da je to bolnica, a ne hotel sa 5 zvezdica i da se ne očekuje suši i dimljena rebarca u umaku.

 

Vizita za mame

Vizita za mame je takva da dodje sestra da upozori da kreće vizita, kreveti moraju biti uredni (šteta što se mora upozoravati na ti, to je nekako podrazumljivo, mada šta sam sve vidjala i moraju da upozoravaju), mi u krevetu, sa maskom na licu.

U vizitu za mame dolazi njih buljuk, i ko treba i ko ne treba. Svi vire i zaviruju. Naravno načelnica te pogleda, ranu i to kako zaceljuje. I da odredjenu terapiju ukoliko je potrebno.

Mene su samo jednom pogledali jer nisam imala ništa, i drugi dan su rekli da mogu kući. Ja mogu ali Luna neće.

 

I tu spada i večernja vizita za mame: „Dobro veče mame kako ste? Jel’ treba nešto? Dovidjenja“

Tu obidje dežurni dr, samo da proveri jel treba nešto. 

Vizita za bebe

Vizita za bebe, jao tu nam je bila pedijatar neka Mimoza, strah i trepet.

 

Moralo je sve biti pod konac i otvoren prozor obavezno. I stolica za nju da sedne kada zapisuje dijagnozu. Ona strah i trepet, a mi dobro ne popadamo kada ona udje.

 

Naravno imala sam okršaj sa njom. Jer je drčna i bezobrazna, pa ja lepo ona bezobrazno, e pa kako ti sa mnom, tako ja sa tobom..

Ali prošlo je…

Sestre za laktaciju

Sestre za laktaciju su nas obilazile po 2 puta.

 

Stvarno se sada radi na dojenju maksimalno, mada i dalje ima mama koje ne žele da doje, žalosno, ali je tako.

 

One obilaze, proveravaju hvat bebe, nameštaju je ukoliko se mama nije snašla, proveravaju dojke i pokazuju kako se pravilno izmlaza ukoliko za tim ima potrebe.

 

Naravno mene niti su gledale niti „savetovale“ jer su znale da sam tu sa trećom bebom, a prethodno dvoje isključivo dojenih 6 meseci.

Foto terapija

Meni su Lunu još prvu noć oko 2 sata uzeli da ide na sunčanje, preventivno. Mislim se otkada bebe idu na sunčanje preventivno al’ ajde, bolje oni znaju.

 

E to preventivno sunčanje nas je koštalo dužeg ostajanja u porodilištu. Ne bi meni to bio problem, nego jedva čekam da zagrlim Laru i Lava i zato mi se žuri kući.

 


Sestre kako koja, neke ljubazne, neke nadrndane, neke glume strogoću (Mimozine učenice).


Elem kao što rekoh Lunu su odneli na sunčanje preventivno, što nam je posle napravilo problem za otpust 3.dan.

 

Pedijatar je rekla da ona nije imala bilirubin za sunčanje, ali pošto su je već preventivno sunčali, i na svoju ruku je stavili, bez nju da konsultuju, ona mora Luni da drži na sunčanju dok to ne spadne ispod granice pre prvog sunčanja.

 

Jer ne sme da je otpusti sa većim bilirubinom, mada je i taj „veći“ bio za otpust, ali eto zbog papira i kartona prosto ne sme. I razumem ja nju, ali ne razumem sestru koja je stavila na sunčanje.

Moja mašnica

Moja „mašnica“ bila je ista kao Lav. Donosili su mi je svaka 3 sata na podoj. Nekada i ranije jer se derala kao magarac, bude gladna. Tada siki, i zaspi, na meni je svo to vreme spavala dok je opet ne odnesu. A kada je odnesu tih 3 sata kao večnost.

 Mislim mnogima će smešno da zvuči, ali kao dai fali nešto, osetim odjednom neku prazninu. Ne znam kako bih to opisala. Sa Lunom se najbrže „povezala“, valjda zbog svega od samog začeća šta sam prošla. I najmrvičastija je od svo troje, 2950gr.  Pa to u šaku stane.

4.dan je dr Mimoza (i dalje mi je smešno ime, kao salata) rekla da je Luna za otpust samo rezultati krvi da joj stignu i najverovatnije palimo. Niko srećniji od mene. To je bilo oko 7 sati, do 10 će rezultati. Prošlo 10 niko mi ništa ne govori, smaram svaku sestru koja udje u sobu sa pitanjem za krv, niko ništa ne zna.

 Niko ništa ne zna, niko ništa ne javlja i krk, dokrorka otišla kući nije potpisala Luninu otpusnu listu, ostajemo još.

Jel ja beše napisala niko srećniji od mene? E pa niko smoreniji i nadrndaniji od mene.

Još jedan pelenoljubac u porodici Miloradović

Ovde je imala kao obrijano od flastera kojim je bila „mašnica“ zalepljena preko očiju.

I crveni pečat joj se napravio.

 

Meni su obavili kontrolni pregled 3.dan i rekli da mogu kući. Ali kako kući kad se moj Mesec sunča, hoće boju da nabaci pre odlaska kući.

Milica pazi na Lunu dok sam ja na pregledu

Ova fotografija je prepuna emocija. Barem sam ja svaku tako doživela kada mi je Milica poslala.

Nisam ni znala da su se fotkale dok nisam otišla kući.

A zašto je ova fotografija puna emocija. Pa prvo pazila je moje dete kao da je njeno, gledala je moje dete kao da je njeno, nosala ju je, mazila… Evo i sada su mi oči pune suza.

Njena beba nije bila sa njom, a ona je sve to junački podnosila.

Mogu samo da zamislim kako joj je bilo da gleda nas sa bebama, a ona je njenu mogla da obidje samo jednom ili dva puta u toku dana..

Onda se vrati, isplače i nastai da gleda moju Lunu kao svoju Stašu.

Dolazi naš dr Ristić redovno, obilazi nas. Pita kako smo, baci po koju doskočicu da nas oraspoloži, smiri malo Milicu i ode.

Ima nešto posebno u tom doktoru ja da vam kažem. Pravog sam odabrala da me vodi kroz najvažniji period života.

 

Idemo kući

5.dan smo napokon otpuštene. A to sam skapirala dok mi još nisu rekli da idemo kući došla je sestra da joj da vakcinu, a vakcina se dobija na dan otpusta. Ja sam je čekala od 3.dana svaki dan kao ozeblo Sunce.

 

Dolazi sestra oko 12 i kaže mi da idemo kući i da javim mojima. Ja sam još oko 9 javila Nemanji da budu u pripravnosti, da se spremaju i da čekaju samo da im dam zeleno svetlo da krenu.

 

Tako i bi. Ja im javila, oni krenuli, oko 3 su stigli. Sa prozora sam ga videla i decu.. Dobro nisam skočila dole.

A tih 15-20 minuta otkada se on javio da je stigao, pa dok nisu došli po mene traju kao VEČNOST.

 

Silazim dole, uzimam stvari od Nemanje, odlazim da se presvučem, Lunu pirlitaju i fotkaju. Okreću je i nameštaju kao da se za naslovnicu Vogue fotkaju.

Little Moon na otpustu

E sad da se razumemo obradovala sam se ja , samo su njega pustili unutra, deca su napolju sa babom. Jedva čekam da izadjem. Uzbudjenje raste.

Mama, tata i Mesec

Susret sa Larom i Lavom

Izlazimo napokon. Deca su mi potrčala u zagrljaj, najveća sreća na svetu.

Jer od prošlog otpusta vučem traume sa Larom.. Ali ovog puta sušta suprotnost.

Lunu sam ostavila iza kod Nemanje, sa njom sam bila 5 dana, a ove malce nisam videla 5 dana (citaj 5 godina, subjektivni osećaj).

Milica je sa prozora to sve zabeležila. Ona je ostala da čeka svoju bekolinu medolinu, jer se ona nije cimerisala sa nama, bila je na poluintenzivnoj.  Naše prijateljstvo traje i trajaće LY Comi.

 

Lara, baba i Nemanja sa Lunom. Ja sa Lavom

A ondaK smo uhvatili put kuće…

 

Da budemo ono što smo danas. Srećna šestočlana porodica ( i pas Boni se računa razume se).

 

Toliko od mene za sada… Do sledećeg čitanja..

Klikom na neko dugmence možete saznati kako je izgledala trudnoća u doba korone ili prijem u porodilište… Kao i kako je izgledao boravak u sobi prvi ili drugi put.

 

Čitamo se…

Mom of three angels

This Post Has 3 Comments

Оставите одговор