Boravak u sobi sa drugom bebom

Kako je izgledao moj boravak u sobi ovoga puta… Isto porodilište, godinu  po  dana posle…

 

U sobu stižem kao i prvi put oko ponoći. Gle čuda, slučajnost ili ne, u istoj sam sobi kao i prvi put, samo sada krevet preko puta. 8 žena + 8 beba kao  i prvi put. Emocije neke čudne. Prosto je neverovatno kako opet ista soba.

 

Kažu mi da pijem vodi i grickam plazmu, pa će doći da me podignu i vode u wc.

Od adrenalina naravno ne mogu da spavam. A i čekam sestru da mi donese Lava na maženje kako oni to zovu.

 

Krevet pored mene je jedna od ženica (čitaj devojka, jer je mlada) koju sam upoznala na prijemu. Iz toga se izrodilo jedno divno prijateljstvo. I neizmerno sam srećna što imam jedno takvo prijateljstvo koje se rodilo kada i nama dva najvažnija bića u životima. Njoj prvo, meni drugo najveće životno iskustvo.

 

Donose mi Lava, skidaju u pelenu samo i stavljaju meni na grudi, dodir koža na kožu, predivan osećaj. Njuškamo se tako mi, on drema, ja upijam svaki njegov delić i slušam kako diše.

Maženje koža na kožu

Sada bih smarala sve žive oko mene, mislim na prijatelje i rodbinu, ali kasno je svi spavaju, uglavnom.

 

A ja sa adrenalinom na maksimumu, ne znam šta me je više spucalo, adrenalin, sreća, ljubav…

 

Sa Lavom sam se povezala odmah, nije bilo kao sa Larom. Sa Larom je bilo nekako drugačije i čudnije. A sa njim sve lakše i lepše. Nisam imala nikakvu grižu savesti.

 

Garantujem da je to zbog toga što sam već imala Laru. Znala sam kroz šta prolazim.

 

Malo kasnije dolaze da me podignu i to protiče bez problema.

 

Jedini nazovi problem koji sam imala jeste hematom koji se stvorio na porodjaju, Lavovo delo.

 

Hematom je bio baš veliki, nisam mogla lepo da sedim i da idem u wc, ali izdržalo se. Kad je bia vizita načelnica je rekla da mi daju led i da držim izmedju nogu što češće i da ga menjam. Da tražim u sestrinskj sobi novi na svakih 2-3 sata.

 

Tako je i bilo, držala sam led 2 dana, a iskreno mislila sam nikada se neće povući.

 

Mislila sam da u kola neću moći da sednem kad dodje vreme da idemo kuće, rekla sam Nemanji da spremi neki jastuk mekani, pošto mi je baš bilo nezgodno da sedim, samo sam ležala.

 

Sutradan dolazi moj doca da obidje Lava i mene. Ulazi u sobu i cela soba doživi šok pozitivne energije. Jer takav je on, pozitiva skroz.
Poglede i posle komentare ostalih žena zadržaću za sebe da ga ne kompromitujem.

 

Pita kako smo i jel sve u redu i kaže da će me prebaciti u manju sobu, na šta ja kažem da nema potrebe, a on će:“ Ima ima, kako misliš da se odmoriš pored 8 beba, a odmor ti treba.“

 

Zna on sve. Zato je i najbolji.

 

A ja sam zaista mislila da mi ne treba. Mada sa 8 žena i 8 beba nikako nemate svoj mir. A to sam shvatila tek kada sam prebačena u drugu sobu.

 

Jer kao što rekoh prvi put sam bila u istoj sobi i činilo mi se ok, mada bila sam totalni pogub, tako da je tada meni sve bilo ok i normalno.

 

Malo kasnije dolazi sestra, kaže mi da uzmem stvari i podjem za njom.

 

Ne  odem ja daleko, soba preko puta, ali dvokrevetna, sa svojim kupatilom. Skoro pa kao apartman. Ženicu koju sam zatekla tu ne bih da komentarišem, nije vredna pomena. Ali zato ona koja mi je stigla malo posle je i te kako vredna pomena.

U drugoj sobi se mazuljkimo

Takodje jedna mlada mama, neiskusna kao i ja prvi put.  Koliko sam ja pomagala njoj kao iskusna, toliko je i ona meni svojim ličnim primerom. Brinula sam nije da nisam zbog toga što je Lav rodjen vakumom, ali eto i ona je, pa je živa, zdrava, bez posledica.

 

Plus se zove kao moja mama.

 

Ja verujem u znakove pored puta. Eto baš ona dolazi u moju sobu, nije slučajnost. Ne bih rekla. Onaj gore to sve namešta.

 

Pedijatar kada je došao u prvu vizitu se čudio kada je pročitao da je rodjen vakumom, a nema nikakav podliv na glavici i snimak je uredan. Njemu se glavica vratila u „normalu“ vrlo brzo, posle par sati.

 

To mi je dalo dodatnu sigurnost da je sve u najboljem redu. Pa šta da vam kažem, zna moj doca kako treba, a da bude bez posledica.

 

I tako prolaze dani i taman mislim idem kući kad ono… Moj sin, sinčina, Lavčina dobije žuticu.

 

PU!

 

Mora na foto terapij, što automacki znači ostanak duže.

 

A Lara što me čeka nikom ništa, što je „ljuta“ na mene ni to nikom ništa. Ne znam šta mi gore, to što Lav neće biti sa mnom ili to što mi Lara neizmerno nedostaje, a neće ni da me pogleda kada pozovem na video poziv.

 

Videla sam da joj nedostajem, ali da je ljuta. Osećala se izdanom, ostavila sam je. A mala je da razume.

 

Nego zaboravih da kažem odnos sestara prema meni sada kada imam doktora. Malo je reći da su me svako malo obilazile da pitaju kako sam i da li mi nešto treba.

 

Klima nije smela da se gasi, pošto je napolju bilo 40 stepeni, toploti udar tog avgusta 2019.. A šta mislite jel se kod nas gasila? Nego šta je.

 

Naša je bila tako postavljena da je pičila pravo u njih dvojicu, ali kad imaš dr imaš i pravo da gasiš klimu.

 

E sada Lav je išao na foto 2 dana. Prvi put kada su mi da doneli sa „mašnicom“ preko očiju plakala sam.

Moja mašnica

Čini mi se sada iz ovog ugla da mi je tad teže pala žutica nego rodjenje na vakum. Hormoni čine čuda.


 Bio bi kod mene koliko da siki i vraćali su ga. Noću sam mu nosila moje mleko, da mu ne daju dohranu. Jer ja sam protiv dohrane Bože ti sačuvaj.

Ovo je čini mi se oko 2 ujutru kad sam nsila. Ja sam ovu bočicu punila ko od šale, a njemu ni trećina nije trebala. Imala sam mleka za izvoz

Ukoliko ste rešeni kao i ja da bebi nosite mleko, uzimate od njih ove sterilne bočice.

 

Kada odnesem mleko tamo ga ostavim i na poklopcu napišem naš broj. 

 

Broj koji ja imam oko ruke ima i on oko pojasa. Tako smo se prepoznavali.

 

Mada jednom mi doneli bebu koja nije Lav. Isto imao mašnicu. Ali sa vrata sam videla da to nije on.

 

Pobrkala sestra sobe. Šta ćeš dešava se.

Ali obzirom da je nekad lepo sikio, nekada ne vreovatno si ga tamo dohranjivali, jer nije svaka beba gladna striktno na 3 sata. No dobro.

 

Sestre za laktaciju su nas obilazile svakoga dana, to se u odnosu na prošli put drastično promenilo. Veća podrška dojenju čini mi se. I tu su bile za sva pitanja i podpitanja.

 

 Naravno meni nije trebalo jer sam kod @mamaimagareceklupe imala sve na tacni.

 

I tako dok se moj dečkonja sunčao ja sam se izležavala i gledala seruju, malo tračarala sa cimerkom i jela plazmu, pojela sam tonu plazme. A apetit sam imala takav da sam mogla svakih sat vremena da imam obrok.

 

Sreća pa je hrana zadovoljavajuća i porcije nisu male.

 

Lav i ja smo imali pansion u Frontu 5 dana. Ja sam posle trećeg dana bila na kontrolnom pregledu. Joj kako sam ga se plašila, najviše zbog hematoma. Bolelo me je kada se tuširam i sedim, a kamoli da idem na pregled.

 

Baš sam se plašila. Još kada sam videla doktora koji radi kontrolni pregled uprpačila sam se još više. On nema šaku on ima lopatu, reko jao meni. Ako ovo preživim sve ću.

 

Ništa ušla ja, 100 znojeva me oblilo. Kad ono… ništa osetila nisam, ni b od bola. Zna čovek znanje. Brže sam izašla nego što sam ušla.

 

I da heatom je ostao u porodilištu, što znači da je nestao i mogla sam normalno da funkcionišem na dan otpusta.

 

Došao je dan potencijalnog puštanja kući. Odnosno naš peti dan. Vadili su mu krv da mu izmere bilirubin i čekaju se rezultati, ali ja vidim da je on žut.

Dok ja cupkam i grickam nokte u neizvesnosti, moj sin se razbaškario. Što se njega tiče ne mora se kući ići.

Ne smem ni da se radujem, ni da javim Nemanji. Čekam rezultate kao ozeblo Sunce.

Inače ako do 12h ne jave ništa ostaje se i taj dan. Uglavnom do podne obave sve analize i spreme dokumenta žena i beba koje su za otpust.


Moj je bio spreman posle kontrolnog pregleda, sada čekamo Lavovog pedijatra da li će potpisati otpust.


Niko ništa ne javlja. Ali dolazi sestra da mu da vakcinu. I jaoooooj, sada znam da je to to. Vakcina koja se dobija na otpustu. Ali ona mu smao daje vakcinu i ništa ne govori.

Ja već znam to je to, javila sam Nemanji da budu u pripravnosti, da se spreme i kd javim da krenu.


Ubrzo dolazi pedijatar, Milan, divan zaista, jako detaljan i komunikativan. Kaže mi da idemo kući, da je on još malo žut, ali nije za sunčanje. Da ga što češće dojim i da to izbaci putem mokraće.


Mojoj sreći nema kraja.


 Lara mi je mnogo nedostajala pa sam se njoj najviše obradovala (ali ona meni nije ). Ljutnja je i dalje držala. Htela sam da je uzmem, a ona je počela da plače i traži babu. A ja… ne želite da znate kako mi je bilo. Slomila sam se u sekundi i počela da plačem. Što zbog hormona, što od tuge jer rodjeno dete neće kod mene.


Smiruje me Nemanja, smiruje svekrva i kaže da joj dam malo vremena. 5 dana je za nju mnogo. Zbunjena je.


Ali obradovala se bati. Samo po njega je došla. Samo je njega i spominjala i tražila medju onim bebama.


Inače u Frontu na dan otpusta fotografišu bebe i šalju fotografije na kućnu adresu.

Lav i Lara

Sve u svemu sa ovog porodjaja sam kući pored Lava ponela još 3 divna prijateljstva koja i danas traju.

A kako smo se snašli kod kuće nekom drugom prilikom…

Do sledećeg čitanja…

This Post Has 2 Comments

Оставите одговор