Boravak u sobi sa prvom bebom

Eeeee u sobi počinje terevenka.. prava..

 U sobu sam stigla nešto malo posle ponoći. Osmokrevetna soba, što znači 8 žena + 8 beba. 

 

Uvoze me, svi u polsnu. Neke majke i doje svoje bebe. Dogurali su me do kreveta u kom ću biti i kažu da se prebacim u njega. Bih ja ali nemam snage, ali otkud ću to reći.

 

Mene je sve bilo sramota. Ja kao da sam tamo po kazni,a ne zbog najvažnijeg momenta do tada u svom životu. Pa donela sam na svet jedan život.

 

Jooooj kada se samo setim, baš sam bila pogub.

 

Sestra mi traži plazmu i vodu, da grickam i da se nalivam ne bi li ustala da idem u wc. 

 

Odakle mi plazma, odakle mi voda kada sam se porodila u nedoba, Nemanja (moj muž puž) nije čekao ispred Fronta sa kesom za mene i bebu (opet neiskustvo). 

 

Opet na moju sreću plazmu mi daje ženica preko puta mog kreveta, ona je većini mama poznata jer je mama zmaj, mama lavica i pravi borac za prava njenog deteta Vukova zvončica (ona je priča za sebe, o njoj bih mogla pisati do prekosutra kakav je borac još od porodilišta, a da toga ni sama nije bila svesna). 

 

Elem daje mi plazmu i vodu, sestra kaže: „Pij oko 2 dolazim da te podignem da idemo u wc, sama ne smeš prvi put, a kada ustaneš donosimo ti bebu.“

 

 Okeeeej razumem i nije mi teško. Medjutim… Dolazi sestra oko 2, prvi pokušaj ustajanja neuspešan, vrtiiii se cela soba, vrtim se i ja. 

 

Vrati se u krevet. Ajmo opet, podigni glavu. Ma kakvi, kako podignem glavu ja na ringišpilu, nova tura nova avantura. 

 

Sreća opet moja bila je strpljiva sestra, nije bila nadrndana (za divno čudo). Mislim u neku ruku i razumem kada popi..e jer svakakvih žena ima, čega sam se sve nagledala i naslušala tamo, strašno je… 

 

A ja se osećam kao da sam nešto skrivila. Osećala sam se loše yato što mi je loše. Ne znam kako to da opišem.

 

Nego, vrati ona mene u krevet i pita me kako je prošao porodjaj, reko dobro, samo sam malo iskrvarila, radili su mi reviziju. Ja sam to pričala kao da je to najnormalnija stvar nakon porodjaja, jer zaista nisam znala šta treba i kako treba. 

 

E tu kreće terevenka koju sam najavila. Počinju da dolaze, da me obilaze, gledaju onu listu, nisu u porodjajnoj sali upisali da mi je radjena revizija i da sam iskrvarila i da mi je pozlilo i da su mi vadili krv i da sam dobila infuziju i da sam bila na kiseoniku…  Podugačak spisak Boga mi.

 

Kaže ona dobra sestra:“ Uporono dižem ženu, a ona ne bi smela da ustane, da se nešto desilo ja bih bila kriva, a gde su napisali, nigde.“ 

 

Hteli opet da mi vade krv, reko nemojte molim vas, vadili mi dole nema 3 sata iz pete, sve je ok. Nisam malokrvna i gvoždje je ok.

 

Donose još infuzije, kao da mi dole u porodjajnoj sali nije bilo dosta infuije, i još i još (3 boce) i još ubrizgavali nešto u nju. I od tada sam prozvana BELA VANJA, em mi je ten i ovako beo, em sam ostala bez krvi.

 

A u rukama 3 braunile, ne znam koja me više boli…

 

Tu noć nisam ustajala, a posle 3 boce infuzije ne da mi se išlo u wc nego haos, a nisu mi dali. Nego m doneli vanglu pod du*e i hajde.

 

A meni glupo, a neprijatno, ove žene okolo, a pi*ki mi se i jaoj. Kaže sestra ili kateter ili ćeš sama, da ustaješ ne smeš.

 

Bolje sama nego kateter, 

 

Sreća moja pa mi se nije išlo na duže, inače bi bila blago rečeno u g*** do guše.


Sutradan načelnica dolazi kod mene i pita me ko me je porodio, rekoh da ne znam, znam samo da je mladja doktorka krupnih očiju i smedje kose. I kreće potraga za doktorkom. 

 

Mene kreće da izjeda osećaj krivice, da nisam ženi napravila neki problem što sam istrtljala sve to (naravno ja mislim da to tako sve treba i da sam ja sada ispala tužibaba), opet po ko zna koji put moje neiskustvo. 

 

U jednom momentu ulaze načelnica i ta doktorka na vrata, mene znoj oblio, reko šta sam sada napravila kuku meni. 

 

Kad ono medjutim.. 

 

Kaže dr:“Da, da sećam se ove ženice, ja sam joj radila reviziju, iskrvarila je dosta“, prilazi krevetu i izvinjava mi se što nije zapisala sve to, pita kako sam itd.. A malo je falilo ja njoj da se izvinim što sam rekla sve ono.

 
Laru mi ne donose jer nisam u stanju da ustanem, a trebaću bebi. 

 

Rekli su mi kada prvi put odem sama do wc-a doneće mi je. 

 

E tu sam shvatila da je ona nemajka iz sale nestala, jer sam sutradan odmah posle vizite sama ustala, ringišpil u glavi je bio i dalje prisutan da se razumemo, vrtelo se sve oko mene. 

 

Sreća pa na hodniku imaju klupice pa se malo spustim da zaustavim vožnju pa nastavim dalje. 

 

A do sestrinske sobe čini mi se ima milja da se predje. 

 

Odem nekako, doteturam se tačnije, javim se da sam dobro, da sam obavila wc, istuširala se i da mi donesu bebu. 

 

Donesoše je, a meni i u sedećem položaju nije sve u vinkli, a trebam je dojiti, presvući…

 

 Gledam mame oko mene, svaka nosa svoju bebu, cmače je, tepa joj, a ja moju Laru samo gledam i upijam svaku njenu crtu, upoznajem je,kao i ona mene. 

 

I dalje nisam bila kao moje cimerke, ali to sam ja i šta da radim. Pogub sam i dalje bila

 

Dani su proticali uglavnom istim redosledom…

 

Budjenje, spremanje bebe i sebe, sredjivanje kreveta i oko kreveta, provetravanje sobe, vizita za mame, vizita za bebe, sestre za laktaciju, doručak, onda koja dremka, užina, ručak, sestre za laktaciju, užina, večera, vizita za mame, i tokom 24h na svaka 3 sata pedijatrijske sestre sa dohranom idu.

 

Zavisi kako koji dan, jednom dodje sestra da meri bilirubin bebama, pa da im mere sluh, pa da im vade krv iz pete…

 

Uglavnom ujutru od 6 pa do 12 žurka ludnica, e onda zatišje i nema tenzije sve je opuštenije.

 

Meni Lara nije imala žuticu u porodilištu, dok Lav i Luna jesu, pa o tome više u njihovim postovima. Kad ih bude…

 

U svom tom ludilu koje je trajalo 3 dana ja sam bila pogub. Pa šta ću, prvi je put. Ostala dva sam se osećala kao na domaćem terenu.


Čak sam bila i pogub kad su mi rekli da idem kući.  Jer su prvo rekli da niko iz naše sobe ne ide, a Badnji je dan, oplakala sam što nećemo biti kod kuće, porodično za Božić. 

 

Ali.. 

 

Ipak iz naše sobe neko je otišao kući. Moja Larisa i ja, samo se nisam radovala zbog ostalih žena. 

 

Od svih 7 žena, ja ni sa jednom nisam ostvarila kontakt, ni jednu zapamtila nisam, dobro sem Gordane ( Vukove zvončice) i još jedne, ali o njoj ne bih… Mada posle 4 godine i dalje se pitam kako takve osobe uopšte dobiju tu privilegiju da bude nečija majka…

 

Možda ću nekada i o njoj napisati par reda, jer je ostavila takav utisak, da je se i dan danas seća. Loš je utisk, jako loš…

 

I tako je došao tata po nas, do duše kasno i prekinula sam ga u seči badnjaka jer je trebalo da unese naš mali badnjak u kuću tog 06.01.2018.

 

A kako smo se snašli u prvim danima u nekom od sledećih postova…

 

Do sledećeg čitanja…

This Post Has 2 Comments

Оставите одговор