You are currently viewing Prijem u porodilište i porodjaj I

Prijem u porodilište i porodjaj I

Osvanuo je i taj 01.01.2018. negde oko 6 sati smo se zaputili za Beograd u porodilište.

Oko pola 8 smo stigli u GAK Narodni Front.

 

 Neradni dan, svi koji su tu dežuraju i izrazito su nadrndani. Pa su me prvo ispitivali što sam došla baš danas, rekla sam da mi je rečeno da se danas javim na kontrolu jer sam prešla termin, plodova voda je na gornjoj granici.

 

Primaju me, rade CTG i pregled. Rešavaju da me prime na odeljenje patologije.

Ja sva pogubljena, ništa ne znam, ni gde je to, ni zašto tamo, ni kad ću se poradjati, baš ništa ne znam i niko mi ništa ne govori.

 

Izlazim u hodnik kod Nemanje, u spavaćici (njihovoj) i kažem mu da donese torbu iz kola, da ja ostajem i počnem da gutam knedle, oči mi se napunile suzama, svašta nešto me je sastavilo.

 

 

Nemanja se vraća, ja uzimam stvari samo za prijem, ostalo mi on donosi kada se porodim (pisaću i o torbi za porodilište). Pakujem garderobu u kojoj sam došla, obuvam papuče i sestra me vodi gore.

 

 

Dolazimo gore, vade mi odmah krv i smeštaju u sobu.

 

 

U sobi sam sa 2 ženice, jedna nosi blizance i visokorizična joj je trudnoća i gotovo svih 8 meseci je provela tu na patologiji. Ovu drugu su primili zbog godina i da joj isprate stanje.

 

Pošto sam primljena na odeljenje imam pravo na posete. Javim ja Nemanji da dodje i taman da mi dodnese fasciklu sa analizama koja mi je ostala u kolima. Došao on, malo smo sedeli i pričali, ne zna se ko je uzbudjeniji, on ili ja, a ova mala u stomaku ne misli napolje, njoj lepo i toplo, ona spava.

 

 

Kada je otišao, vratim se ja u sobu, tamo mi daju tablete i terapiju, ne zam ni zašto pijem. I tako 3 dana, ujutru i uveče na CTG i UZ i pregled. Tih dana i večeri sam napravila kilometražu o hodnicima ne pitajte, samo sam šetala, ali džaba.

 

Drugog dana posle pregleda ja prokrvarim, uplašim se ne znam šta me snašlo. Uspaničila sam se, a nemam koga da pitam, dežurna sestra nije tu.

 

Nekako je nahvatam posle 3 sata i ona mi onako drsko i ni malo prijatno odgovori da to tako treba i da se vratim u sobu.

 

 

Iskreno ja tada nisam znala da je to normalno. A bilo je.

Zato sam ja lepo za drugu i treću trudnoću, kao i za drugi i treći porodjaj sebi lepo našla doktora i dan danas se kunem u njega i njegovu kliniku. Dr Aleksandar Ristić i Gala medica. O njima ću poseban post jer zaslužuju to.

Elem, 03.01. 2018. prvi radni dan. U Frontu na odeljenju patologije vrvi, kao buvljak. Od 5 ujutru bukvalno. Koliko je prethodnih dana bilo mirno, tog jutra kao mravinjak.

Dolazi neka sestrica, ova je bila fina i mlada, kaže i da se spremim da idem na CTG i OXI test. Šta je dovraga OXI test sad. Samo su mi rekli da ga radim,a šta je to i kako se radi niko ne govori.

 

Ulazim u prostoriju u kojoj je prethodih dana bilo jedva po 2 sestre, sada ih ima 22, znači haos, ludnica.

 

Legnem na sto za CTG, bodu mi braunilu i tu mi jedan medicinski brat kaže da će on da sedi pored mene i da mi ubrizgava neku tečnost kroz braunilu i da mi mere kontrakcije.

 

 Reko ok.

 

On ubrizga, krenu kontrakcije, geda mene, gleda aparat i pita jesam dobro, rekoh jesam. Opet on ubrizga, pita jesam dobro, okupljaju se već oko mene, gledaju svi aparat i mene, pitaju jesam dobro, mislim se aman šta vam je svima, dobro sam.

 

Kad posle malo zovu oni načelnicu, dodje ona, gleda nalaz, gleda aparat, ovaj brat ubrizga, krenu kontrakcije, pita sad ona jesam dobro, jel imam bolove, reko ne ništa.

 

Kaže ona kad završim da dodjem na pregled, ona da me pregleda.

 

 

Završim ja tu, daju mi nalaz, ja sa tim predjem preko kod načelnice. Ulazim unutra, a tamo njih 16. Koji na praksi, koji stažisti, sa sve sveskama zapisuju. Pomislim Bože dragi zašto baš kod mene da se uče, al ajde mora neko i to. Ja ispadoh zamorče.

 

 

Legnem na sto za pregled, ona me pregleda, priča im nešto, meni zuji u ušima od treme ne čujem ni svoje misli, a kamoli nju. Geda nalaz, pokazuje im, objašnjava nešto, opet ja tu ništa ne razumem.

 

Razumem samo sledeće: „Spuštajte ovu ženu u salu i PORADJAJTE“, noge mi se oduzele to je jasno, kakav porodjaj sad kad mi nije ništa, mislim nije pukao vodenjak, nemam kontrakcije ( mada ne znam ni kako one treba da izgledaju).

 

Kažu mi da pokupim svoje stvari u kesu i da će doći po mene da me vode u salu.

 

Kucam Nemanji poruku, ruke drhte, glasa nemam da ga pozovem, adrenalin na 300.

 

Oko 11 sati mene vode u salu, ne znam iskrena da budem kako sam do tamo došla, sada kad vraćam film i ne sećam se tog dela.

 

 

Sećam se samo kada sam došla u porodilište u pripremni deo, opet nadrndane sestre i babice ( najveća greška što tada nisam imala nikoga, ni babicu, ni doktora, ni spremačicu kao neku „vezu“).

 

 

Tu mi uzima podatke, radi karlične mere, klistir ( ništa strašno, samo malo neprijatno), mada meni je na kraju ispalo strašno, jer sam ostala sama u tom pripremnom delu, a pozlilo mi na wc šolji da izvinete.

 

 

Elem, tu se istuširam, da dodejm malo sebi i odem na CTG, pregled i UZ. Opet stažisti, ali ako sam prebobala one gore i ove ću.

 

 

Odradimo sve tu, ja pogub nad pogubima, ne znam ni gde sam pošla, ni gde sam došla, ništa ne znam. Mislim da je dovoljno koliki sam pogub bila kada sam mislila od porodjajne sale da je neka pripremna soba, pošto imaju 2 kreveta. A ono u stvari 2 porodjajna stola.

 

 

Kada su me smestili u porodjajni boks, što sam negde popodne skontala,nakačii su me na CTG i indukciju, obilazio me je ko je stigao, pregledao ko kako udje, a niko ništa ne govori. A ja samo molim za epidural kako ko dodje, i spremačicu sam pitala, svi me otkače nonšalantno.

 

 

E, mislim se Vanja, osta ti bez epidurala. A čula sam za Front ako nemaš nikoga nećeš epidural ni dobiti. Kad ono medjutim…

 

 

Ulazi anesteziolog ( to sam posle skontala) sva vesela, čestita Novu godinu i pita jel neko za epidural?

 

 Naravno ja dignem obe ruke i noge i sve samo da me vidi. Ali kaže ona meni pošto sam prvorotka to će da potraje i neće da mi aplicira odmah, nego kada budem otvorena nekih 5cm. Obilaziće me ona povremeno, pa kad bude vreme apliciraće.

 

Mislim se lepo si me otkačila. Ali nema veze. Ležim ja, opet ulazi ko kako stigne, pregleda, ja ni pomak sa 2 prsta.

 

 

Kad je ušla neka doktorka, pregleda me i pita otkada sam tu, reko od jutros, a to nekih 3 sata već, kaže ova žena nije otvorena što su je uopšte poslali. Ja joj kažem da sam bila na patologiji, da su mi radili neki oxi test i da me načelnica pregledala i rekla da idem u porodjajnu salu.

 

 

Malo sam se osećala bez veze, kao da sam ja tu došla sama , u stvari osećala sam se krivom ja, a nisam bila ni najmanje kriva. Bila sam neiskusna i poplašena. A nailazila sam samo na kritiku.

 

 

Tražila mi je nalaz tog testa, kad ga je videla zvala ostatak ekipe koja je bila u porodilištu da pogledaju. Ispostavilo se da sam ja imala jake kontrakcije u trajanju od po par sekundi, a da ništa nisam osetla i da vodenjak nije pukao.

 

Reše da mi prokinu vodenjak i da ako je mutna voda idem na carski.

 

Šok. Samo sam ih molila carski da mi ne rade, zašto ni danas ne zna, ali nisam htela carski.

 

 

Ala boli prokidanje vodenjaka, dragi Bože, mislim tada je bolelo zato što nisam bila otvorena ni malo.

 

 

U neko doba dolazi anesteziolog da me pita kako napredujem i jel imam bolove pošto je čula da su mi prokinuli vodenjak. Osećala sam blage bolove, pa mi je rekla da sačekamo da me neko pregleda da vidi jel vreme za epidural.

 

 

Do tada sam primila već 4 boce indukcije, a do kraja porodjaja ukupo 7. Potrajalo je…

 

Kada je došla na dr što nije bila ni malo ljubazna, kada me je pregledala, rekla je da je vreme za epidural i da me niko ne dira, ona će ostat sa mnom dok se ne porodim, žao joj bilo koliko dugo ležim, a ni pomaka nema.

 

 

I dodje anesteziolog, ubadaju mi treću braunilu, one me više bole nego išta. Daje mi instrukcije kako da se namestim, da izbacim kičmu što više, ali smeta mi stomak. Uspevam nekako, ona govori postupno šta kad radi, daje mi blagu anesteziju ( kao onu kod zubara) da utrne taj deo gde ide cevčica za epidural.

 

 

Dobijem ja moj epidura i odahnem, mislim se u sebi: “ E moja Vanja imala si više sreće nego pameti“. Ležim ja tako i dalje, menjaju samo one boce od indukcije, babice nadrndane ne pitajte koliko. Prosto se pitam zašto neke i rade tamo.

 

 

Obilazi me ona dr, bodri me,vše nije nadrndana, vidi već da sam izmorena od ležanja, to je već nekih 6 sati, a ja nekih 7cm otvorena.

 

 

E tu je počeo epidural da popušta i da osećam intenzivno kontrakcije. Koga god da sam zamolila da mi pozove anesteziologa svi, ali bukvalno svi su me iskulirali.

 

 

Opet moja sreća, dolazi ona da vidi kako sam i ima šta da vidi, naišla kontrakvcija, ja u transu. Pita ona mene zašto je nisam zvala da dodje da doda, mislim se kad bi znala da sam svakog pitala…Doda ona tu još malo i kaže da ne sme više jer će uskoro krenuti porodjaj i trebam da osetim napone.

 

 

Ok, razumem.

 

 

Dolazi opet ona dr i kaže da je to to, vidi joj kosicu, samo još malko i krećemo u akciju. Ja joj kažem da je uhvati za kosu i izvuče, ja više snage nemam da ležim.

 

 

Napokon dodje vreme da guram. Kaže dr samo nemoj iz glave, guraj iz stomaka. Ja ne znam ni šta je iz glave, a kamoli šta je iz stomaka. Raskače me sa CTG-a i indukcije, nakače šipke na krevet i kažu kada naidje kontrakcija da guram.

 

 

Tu su i anesteziolog i njen pomoćnik, za slučaj da krene po zlu. U tom momentu me ta devojka pita jesam ja Vanja i da se čula sa mojim Nemanjom, da su nju kontaktirali i da se ne sekiram biće sve u redu.

 

 

Ostadoh zatečena, kako su nju našli, ali nije ni bitno, kreće porodjaj. Odmah me seku, da ne bih popucala, do duše to su mi rekli da će da urade. Nisam se bunila.

 

 

Ja guram ali ne ide. Zove dr pomoć, neku gromadu od stene odvaljenu da mi pomone, mislim se kako on da mi pomogne. Sedne on pored mene i kaže da će da pogura bebu na dole.

 

 

Kad je krenula kontrakcija kaže dr udahni i guraj, kako sam ja udahnula, tako mi se ova gromada navali na stomak i to me tako zaboli da ja ne mogu da opišem, još jedan napon i evo je moja Lara. 21:20. U isto vreme sa i srećna i pogubljena i u neverici i ne znam ni sama 100 nekih emocija.

 

 

Te 2018. nije bio zlatni sat, pa su je doneli samo na kratko. Doneli mi je ja je gledam i ne verujem, nemam nikakvu emociju, gledam je, a ne znam je. Kaže sestra: „Mama poljubite bebu, nosimo je u box“, poljubila sam je iskrena da budem samo zato što mi je rečeno. Bila sam pogub, prvi put mi se sve to dešava.

 

 

Čujem da moraju reviziju da mi rade. Pa, aj, ako mora radite, mada ja ne znam šta je to ( tada nisam znala, sada znam).

 

 

Reviziju mi je radila neka druga dr, mlada, ova je bila fina. Kako sam imala epidural ništa nisam osetia. Samo da mi se u jednom momentu zavrtelo u glavi i da mi glava pada.

 

Videli su to i svi oko mene i kreće akcija, ludnica. Stavljaju me na kiseonik, vade krv iz pete. Sumnjaju na gvoždje, jer sam bela previše. A ne mogu da im objasnim da je meni beo ten, evo mi ga i sin aristokratski beo.

 

Dolazi opet ona devojka što su je moji našli i kaže mi da se ne sekiram da će sve biti ok, da je javila mojima da sam rodila devojčicu.

 

 

Meni i dalje ne daju telefon da se javim mojma.

 

 

U sali se inače posle porodjaja ostaje sat vremena, ja sam ostala 2 i po. Oko ponoći sam se javila Nemanji. Oni su bili van sebe. Nisu ni slavili, jer su dobili samo vesti o bebi, a o meni ništa, a ja se nisam javljala.

 

Posle sam mu ispričala šta je bilo i kako.

 

 

E, izmedju ostalog i to je jedan od razloga zašto smo se rešili da za drugu i svaku narednu trudnoću i porodjaj imam doktora.

 

 

Ispostavilo se da sam se za najboljeg odlučila, ali otom potom..

 

Kao što već napisah, oko ponoći me voze u sobu, a tamo…

 

 

Šta se tamo dalje dogdjalo u sledećem članku… Do sledećeg čitanja…

This Post Has One Comment

Оставите одговор