Prijem u porodilište i porodjaj u doba korone (treći put)

Došla je i ta nedelja 09.05.2021. Ustala, popila kafu, istuširala se, sredila sve, izljubila decu, isplakala se, majke koje idu na porodjaj drugi, treći, četvrti put će me razumeti…  i pravac Beograd, sledeća destinacija i moj „hotel“- porodilište Gak Narodni Front.

 

Prijem u porodilište

Kada smo stigli Nemanja je nazvao doktora. Rekao je da udjem i da ga sačekam, sićiće on.

Ne znate koje je olakšanje kada imate nekog svog, nekog ko će da brine o vama, mislim bar je meni, obzirom da sam prvi put bila bez igde ikoga.

Ulazim unutra, stavljam masku, javljam se portiru i on mi kaže da sačekam tu, doćiće sestra da mi izmeri temperaturu (glupa korona). Ono čega sam se najviše plašila jeste taj brzi test i guranje štapića do malog mozga. Zna moja okolina koliko sam kukala vezano za to, jer nisam nikada to radila.

 

Rekla sam lakše ću porodjaj izdržati nego to. 

 

Dolazi sestra, meri mi temperaturu i idem na prijem. Nemanja je ostao napolju, nisu mu dali da udje jer jeb*na korona je(ja se izvinjavam na uzrazu, ali drugi nemam da upotrebim za nju). 

 

I ako sam treći put tu značilo bi mi da je mogao sa mnom da bude bar još tih pola sata dok ne odem u salu. Ali ne.
Ništa sedim ja i čekam, tu još 3 ženice, raspričale smo se razume se. Dolazi dr pozdravimo se, i polako jedna po jedna na pregled i presvlačenje.

 

Ja sam se u tom momentu toliko uzbudila, adrenalin me pukao, da kada sam dala Nemanji kesu sa stvarima i uzela drugu od njega, zaboravila sam da ga poljubim. 

 

E sad čeka se još jedna madmazel da stigne pa da idemo na testiranje i da vidimo koja će gde.

 

Stiže keva koja se čekala, ulazi ona kez od uha do uha ja se mislim ko je ova, poznata mi skroz, ja nju odnekud znam, ma mislim se sigurno iz Gale. U ordinaciju dolazi toliko trudnica, da je velika verovatnoća, a i jedina u tom momentu da je odatle znam…

 

Ubrzo za tim izlazi sestra i kaže: „Ajmo idemo na testiranje“, kao u školi u redu za užinu idemo za njom. Stižemo, kaže ona „Ajde Miloradović Vanja prva“, mislim se sestro brate al’ ga ubode, pa dje ceš mene prvu hoću d’ umrem. 

 

Maramica koju sam imala u ruci se raspala, ali bukvalno. Od mokrih ruku.

 

Jel sada jasno koliko sa se plašila tog testiranja.


Sela ja, kaže digni glavu, ja zažmurila, uprpačila sam se i jao. Očekujem nešto, ne znam ni sama šta. Kaže ona gotovo. Reko molim, šta gotovo, ništa osetila nisam, čega sam se ja plašila majko sveta. 


Kad smo sve istestirane čekamo rezultate, oni gotovi, svi negativni, idemo u pripremni deo.

 

Sve vreme ja sam na vezi sa Nemanjom, tako mi lakše. I sa ženicama razmenjujemo iskustva, ja ispala najiskusnija, ili su prvorotke ili drugorotke. 

 


Kada smo došli gore procedura standardna, CTG, UZ, pregled, klistir, tuširanje..

 

Svi guraju mene prvu, jer jelte trećerotka to će brzo. Svi ubedjeni u to sem mene.. kad ono medjutim…

 

Rasporedjuju nas babice po boksevima, ja sad mislim zbog ove glupe pandemije bićemo sve same ima da se smorm.

 

Ali jok.. Ulazim ja u boks, kao ono tamo keva sa početka koja se čekala. 

 

Ništa legnem ja, priključe mi indukciju, Bože dragi kako braunile bole, majko sveta i presveta, ja na njih više kukam nego na bilo šta drugo.

 

  Priključe ctg, čekamo da kontrakcije krenu pa da dobijem moj voljeni epidural. Onaj ko ga je izmislio svaa mu čast.


Dok čekam epidural upoznajem se sa kevom pored. A keva pored bez malo mogla dete da mi bude. Ona se drugi put poradja, a ima 18 godina. Prvo je rodila sa 16. I od tada mala Milica postaje moj prijatelj iz porodjajne sale, a posle… E posle je posle… 


Elem dolazi anesteziolog, gleda analize krvi i kaže mi da se namestim da aplicira.

 

Toliko je divna, toliko je opuštena i ona i asistent njen. Prepoznala sam je zbog te divnoce i pozitive, ona mi je bila i na prvom porodjaju 2018.godine. Naravno da sam joj rekla da je se sećam.

 

Takve osobe se ne zaboravljaju. A i retko se sreću, na žalost.


Sestra koja je sa njom, stavlja mi braunilu u drugu ruku, ruka počne da otiče, vadi, aj na drugo mesto, a ja se mislim molim te ne bodi više boli me oči ispadaju.

 

Manje me apliciranje epidurala bolelo nego braunila.

 

Anesteziolog sve lepo objašnjava šta kako radi i dobijem ja svoju anesteziju, samo ovaj put se dozira sam, za razliku od predhodna dva puta kada su oni dolazili da dodaju. Sada stoji pored i nameštena je minutaža na koliko da se dozira, nešto slično indukciji.

 


Legnem ja i čekam, doca nas redovno obilazi, sprdamo se pričamo. Pojam o vremenu sam izgubila.

 

Ali ne samo ovaj put. I predhodna dva puta vreme je letelo.

 

Da li od naleta adrenalina i uzbudjenja sat vremena deluje kao 10 minuta.

 

Verujem da je gore Nemanji i mojima kod kuće dok su čekali nego meni. 

Pripremni deo u porodilištu, dok sam čekala da nas odvedu u porodjajni box (mene i Lunu, ipk nas je dve na fotografiji)

Porodjaj u doba korone

Dolazi doca pregleda nas obe, ja na pola otvorena.

Uzima mobilni i zove Nemanju, kaže: „Samo da vidim šta radi i da mu kažem da nećeš ti skoro.“

 

A toliko su polagali nade u mene trećerotku da ću brzo.

 

Zove ga, ovaj se ne javlja. Kaže Rile: „Sad ima da se uprpa, misliće ko zna zašto sam ga zvao, a ja moram u boks pored na porodjaj i neću moći da mu se javim“ i crče od smeha  (eto još jedan od razloga zašto je moj dr kralj, ma kraljina, i zašto je dobro imati nekog).

 

Tako i bi, dok je dr bio pored i poradjao neku ženicu, a Nemanja ga je zvao 3 puta, čujem ja zvoni mobilni doktoru, zvoni li zvoni.

 

Pošto je Milica već bila porodjena dobila je mobilni pa sam je zamolila samo da pusti Nemanji poruku da nije ništa hitno ni bitno, da se još nisam porodila, nego da ga je dr bez veze zvao. 

 

Možete samo da predpostavite scenario u Nemanjinoj glavi. 
Milicu su odveli u sobu, a ja ostah da se otvaram i ostala sam sama.

 

U jednom momentu ja vidim da nemam kontrakcije, zovem doktora, kaže on kako nemaš vidi ctg, reko nemam stao je i ctg i kontrakcije. On pogleda meni indukcija prestala da curi, upali sestra opet indukciju, ubrzo počnu kontrakcije nastavi se proces otvaranja.

 

 


Posle malo dolazi  opet dr pregleda me i kaže: „Ajmo Miloradovićka, skoncentriši se, nemoj da me blamiraš ti si trećerotka, sve odoše ti jedina osta“.


„Ne blamiram Vas ja, recite to ovoj maloj koja zeza od samog starta.“ 


Kaže da mi daju Buskopan. Ubrzo za tim opet stane indukcija da curi, stanu i kontrakcije, stane i CTG, ja opet zovem doktora, uključi sestra opet, samo sada na maksimum, na 20.

 


Dok me pregledao kaže mi da se napnem jer ova mala nema nameru da krene sama. Poučeni predhodnim porodjajem i da ima mesta koliko voliš  moram da je nateram da se ne vraća i da se lepo spusti dole. 

 

Kako se ja napnem ona se spusti, kako izdahnem ona se vrati. Lavova naslednica mislim se ja.


Ja već otvorena skroz, u porodjaju, ali neće dr u silu, nego da legnem na stranu, da se opustim i kada osetim kontrakciju da guram sama ne bi li je spustila, pa će on doći kroz 10ak minuta.

 

Da napomenem da ovoga puta epidural deluje samo da nemam bol od kontrakcija a da napone osećam. 

 

Apliciran je višlje nego prvi i drugi put.

 

Tako i bi. Dodjoše on i babica, pregleda me, kaže ajmo sad kad osetiš kontrakciju puna pluća i guraj i stao pored mene poviše glave.

 

Mislim se šta ćeš čoveče tu, idi dole, treba da secneš (jer sam prethodna dva puta sečena i imala epiziotomiju, pa  mislim to tako treba ). Prva kontrakcija, kaže babica evo je glava, pauza za disanje, druga kontrakcija evo je Luna.

 

 Doca me potapšao po ramenu i kaže „Bravo Miloradovićka tako se to radi, bez vike i dreke, bez pucanja i sečenja, što se mene tiče možeš kući da ideš“.

 

Opet uzima mobilni, zove Nemanju, javlja mu, slika Lunu dok je mere i posle slika nas dve i šalje Nemanji. Eto još jednog razloga zašto je dobro imati doktora, bez i da me pita slikao nas je, smo je rekao: „Skini madku i nasmej se“ , slikao je nju, najlepšu uspomenu je napravio.

 

Tu smo se malo nas dve njuškale, odneli su je gore u boks sa bebama, ja ostala još 2 sata po protokolu. Kao i prethodna dva puta.

 

Ostala sama. Em nedelja, em korona, nigde nikoga.

 

Suma sumarum najlakši porodjaj, najbolji porodjaj. Jeste da je od prijema do Luninog dolaska prošlo 8 sati, ali je proletelo, i bilo bezbolno i prezanimljivo, kad imaš sa kim da se zezaš i pričaš sve prodje brzo zar ne? 

 

Posle 2 sata dobila sam torbu koju je Nemanja dao doktoru i odvezli su me na odeljenje u sobu.


A u sobi, šta me čeka, ko me čeka… u nekom od narednih postova..

 

Do sledećeg čitanja…

 

P/S Dok ovo kucam gledam u mog malog Meseca kako spava pored mene i prisetila sam se svakog detalja. Ko bi rekao da je prošlo evo za koji dan 9 meseci.

Lunina prva fotka koju je dobio tata od doktora, ovde ima svega 5 minuta
Moja najlepša i najsrećnija fotografija. Sa Larom i Lavom nemam ovaj momenat zabeležen. My little Moon

Ko bi rekao da je ovde prošlo 5-6 sati od prijema do našeg prvog zagrljaja. Epidural je zaslužan što sam nasmejana i raspoložena i neizmorena. 

O mom iskustvu sa epiduralom na sva tri porodjaja u nekom od narednih postova.

A o epiduralu možete saznati više kikom na dugmence ispod.