„Izvoli“, „Hvala“,“Nema na čemu“, „Izvini“…

Hmmm.. „Izvoli“, „Hvala“, „Nema na čemu“, zar su tako teše reči?

Evo mene uz još jednu jutarnju kafu, dok najmladje spava, jer starijih dvoje su u vrtiću, pa  da pretočim svoje misli u laptop.

O ovome ja često razmišljam pogotovo kada se susretnem sa decom od kojih ne dobijem odgovor kada im nešto dam i kažem „Izvoli“. Pritom ne mislim na decu koju vidjam retko.

A takodje sam i razmišljala da li ovo da stavim u odeljak RASTIMO ZAJEDNO ili UZ KAFU SA SAMOM SOBOM? Jer tema se tiče i te kako odrastanja i vaspitanja, a i mog revolta i bunta u glavi dok pijem kafu.

Sad možda će se neko naljutiti ili naći prozvan, ali kao i uvek biću surovo realna i surovo iskrena. SVE DOLAZI OD VAŠEG OPHODJENJA PREMA DETETU.

Ako vi nemate naviku da detetu date nešto i kažete „Izvoli“, neće ni ono sutra nikome reći izvoli. Isto tako ako mu ne kažete „Hvala“ kada vam da nešto, neće se ni dete zahvaliti kada uzme nešto od nekoga.  E onda nemojte da crvenite i kažete „Kako se ono kaže, zahvali se“. Dete nema potrebu da se zahvali, jer ne treba samo za slatkiš ili igračku da se kaže hvala, razumete me?

Jednu stvar nikada, ali nikada nemojte da zaboravite DECA UČE PO MODELU, a model je upravo roditelj, kao i svi ukućani.

Obratite pažnju na detetovo ponašanje i videćete 80% sebe. Sigurno.

Ne može dete da nauči to u vrtiču,u parku, kod komšije, to se uči i stiče kod kuće.

Radila sam neku mini anketu na instagramu, nisam obradila ko zna koliku brojku, ali žene su bile iskrene i pisale su mi i u dm. Neke nemaju naviku da kažu „Izvoli“ kada detetu daju vodu, recimo, nego „Evo ti“, „Drži“, „Uzmi vodu“ itd.

Ne zalazim zašto je to tako, ali mi je jako žao. Gde se izgubila lepa reč, gde se izgubila lepa i pristojna komunikacija?

Ja nisam sveta i presveta majka, ja sam jedna veeeelika nemajka  koja napravi 101 grešku, pa se preispitujem i ispravljam, čitam, istražujem i menjam ono što semenjati može.

Ja svom detetu, nikada, ali nikada nisam dala nešto, a da nisam rekla „Izvoli“, čak i kada sam besna da besnija biti ne mogu, uvek izustim, makar i kroz zube. Dok nisu pričali, ja im dam, kažem „Izvoli“, „Hvala mama“ „Nema na čemu“ i tako svaki put, kao papagaj, neki me gledali kao da sam luda, nemojte misliti da nisu, pogotovo ako smo na javnom mestu.

Ihaaaj, pa dobro mi ne pridju i ne kažu: „Gospodjo jel’ sa vama sve u redu?“, ali ja jednostavno nisam gledala ni gde sam, ni ko je oko mene, ako je red da se kaže, onda i kažem.

Lav je jedna velika nepričalica, ali o tome i progovaranju u nekom od narednih postova, ali ono što je svakodnevno govorio jeste: „Izvovi“, „Hvava“ i “Mema ćemu“.

Luna ima godinu i po,kada god joj dam flašicu ili da jede ona kaže „Hava“.

Sa „Izvini“ to malo teže ide, kod svih. Kako kod odraslih tako i kod dece. Moji se uglavnom kroz suze izvinu, ali čuli su i od mene da se ja njima izvinim kada pogrešim. Mada ko danas ne greši u ovom ludom vremenu. „Izvini“, tako se brzo izgovara, a tako teško.

A da li deci govorite „Dobro jutro“ i „Laku noć“, mi da, obavezno, svako jutro i svako veče. Lara je malo teška za „Dobro jutro“ kada ulazi u vrtić jer kako kaže postidi se, pa je i ne teram, bila sam i sama stidljiva i znam kako mi je bilo, ali kada odlazimo obavezno je „Ćao“ ili „Dovidjenja“ uz „Vidimo se ujutru“ (osim ako nije petak, pa poželimo lep vikend vaspitačicama i one nama).

Do duše ovo je možda i profesionalna deformacija. Ja nikada nisam ušla u učionicu a da decu nisam pozdravila sa „Dobro jutro, jel’ ste lepo spavali“ ili „Dobar dan, kako ste danas“, sve u zavisnosti koja smo smena. No dobro.

Lav je po tom pitanju malo otvoreniji, gde god da udje on će reči „ Doba’ dan“, ali u vrtić će ući uz pesmu (čitaj dranje), a izaće uz „Ćao, vidimo se kasnije“.

I sada će neko da pomisli, jao vidi ovu što se hvali da su joj deca lepo vaspitana. A ja bih samo da pitam otkada je postalo da ovim treba da se hvalimo? Ovo treba da je normalna svakodnevna komunikacija.

Meni ovo nije  hvaljenje jer je to naša svakodnevnica, a trebalo bi da bude svačija.

I ovo nije u pitanju samo kod dece mladjeg uzrasta, ali od njih se polazi, jer „Gvoždje se kuje dok je vruće“. Roditeljstvo je put koji je težak i izazovnan, a biti fin i kulturan je definitivno deo tog puta.

Ovo sve se izgubilo zbog nas odraslih. Ni zbog kog drugiog. Jer mi smo uzor i ogedalo našoj deci.

Eto… Tolko od mene za ovu kafu.

Mi se čitamo, a vi razmislite, nije ovo kritika nikome, ovo je samo da nekoga osvestim. Trgnem. Probudim. A ako od 2500 duša na mom instagram profilu da uspem bar 25, pa ja sam uspela.

Do sledeće kafe,

Mom of three angels

Izvoli, hvala, molim izvini

Оставите одговор